У 2009 годзе адбудзецца III выпуск ветэрынарных урачоў, падрыхтаваных на факультэце ветэрынарнай медыцыны ГДАУ. Здаецца толькі ўчора накіравалі мяне на ўборку яблык з першакурснікамі. Не ведаю, ці залежыць асабліва ад выкладчыка тое, колькі яблык збяруць студэнты за дзень працы? Магчыма і так, калі ён будзе не звычайным наглядчыкам за працай і парадкам, а будзе сам рэальна дапамагаць збіраць ураджай.
У той год дэканат вырашыў, што заробленыя грошы будуць выкарыстаны на развіццё факультэта, бо трэба было рамантаваць будынак, які дастаўся ўніверсітэту ад музыкальнага вучылішча, а яму ад СШ № 2, а школе ад польскай школы імя Каралевы Ядвігі, у якой у 20-х гадах ХХ стагоддзя былі і беларускамоўныя класы, а той школе ад салдацкіх казармаў рускай арміі, якія існавалі да самага прыхода немцаў у Гродна, аб чым сведчаць надпісы, выкананыя простым алоўкам салдатамі на цаглінах, асобныя з якіх адлічваюць ужо другое стагоддзе, нягледзячы на пескаструйную апрацоўкі сцен. Наш корпус мог бы быць музеем пад адкрытым небам, бо невядома, ці ёсць яшчэ ў Гродна камяніца, на якой былі б адлюстраваны розныя эпохі гісторыі. Яшчэ ад вуліцы Элізы Ажэшкі можна заўважыць надпіс, выкананы чырвонай фарбай зверху ўніз - МУЗЕЙ. І сапраўды, там, дзе зараз месціцца завочнае аддзяленне, да вайны быў музей прыроды, які вельмі добра захаваўся і зараз экспазіцыя яго экспануецца ў гісторыка-археалагічным музеі ў Старым Замку.
Але вернемся ў калгасны сад. Я звярнуў увагу, што студэнты не надта стараюцца працаваць. І першымі каго запытаў, чаму яны не стараюцца працаваць на ўборцы яблык, былі Вадзім Дуброўскі і Аляксей Білецкі. Усё роўна нічога не атрымаем, то чаго ж і старацца адказалі тыя. Мяне вельмі здзівіў іх праўдзівы, мудры і смелы адказ. І раз мы пры такіх абставінах пазнаёміліся, то завязалася нейкае супрацоўніцтва. У мяне да гэтага дыпломнікамі былі толькі студэнты агранамічнага факультэта, хацелася заняцца навукай і ў галіне ветэрынарнай мікрабіялогіі. У перапынках хлопцы забягалі ў мой пакой на кафедры каб папіць кавы. Я ж пры наведванні інтэрнату падчас дзяжурства заўсёды праведваў пакоі, у якіх жылі Вадзім і Аляксей. У той жа год мы падрыхтавалі матэрыял і хлопцы ўдала выступілі з дакладамі на добрай беларускай мове на секцыі грамадскіх навук. Мяне здзіўляла добрае веданне імі мовы, паколькі вучыліся яны ўсё ж не ў вясковай школе, а ў самім Ваўкавыску. Пасля канферэнцыі яны адксерылі атрыманыя дыпломы і падаравалі іх мне. Пазней дыпломы былі кожны год. Аляксей знаходзіў сабе нейкіх іншых кіраўнікоў, бо яго цікавіла больш фізіялогія і біяхімія, чым мікрабіялогія. Аб гэтым ён заявіў мне на самым пачатку і сказаў, што з задавальненнем будзе рыхтаваць выступленні на канферэнцыі па грамадскіх навуках. Яшчэ на першым курсе пад кіраўніцтвам Віталя Васільевіча Барабаша яны працавалі ў Ваўкавыскім музеі, збіраючы матэрыял для працы на рэспубліканскі конкурс студэнцкіх работ, прысвечаны 60-годдзю Перамогі. Пісалі ўтраіх, але аўтарам лічылася іх аднакурсніца. Праца атрымала Дыплом II ступені, таксама як і ў майго студэнта Шкуця Дзяніса, за подпісам Прэзідэнта РБ. Аўтарка атрымала прэмію ў 200 тысяч рублёў. Я пераконваў хлопцаў, што яна падзеліцца абавязкова з імі даходам, але, як ні крыўдна, гэтага не адбылося. Аднакурсніца аказалася скупаватай.
Гэтай восенню мы з Вадзімам Дуброўскім, маючы за плячыма некалькі дзесяткаў публікацый, таксама ўдзельнічалі ў Рэспубліканскім конкурсе студэнцкіх работ. Наша праца мела назву “Ад даследавання бактэрыцыдных уласцівасцей раслін да вывучэння асаблівасцей антымікробнага прэпарата Дэлеголь Вет і яго выкарыстання для мікробнай дэкантамінацыі на птушкафабрыках”. З 27 студэнцкіх прац, прадстаўленых на конкурс ад нашага універсітэта, 11 атрымалі Дыпломы I катэгорыі, астатнія – другой і трэцяй.
Зараз жа, усе студэнты апошняга курса ФВМ раз’ехаліся на практыку па рэспубліцы. Са сваімі дыпломнікамі сувязь падтрымліваем па мабільным тэлефоне. Вадзім пакуль адказвае, што займаецца туберкулінізацыяй жывёлы недзе ў Уздзенскім раёне Мінскай вобласці, г.з., што ў гаспадарках праводзіцца выяўленне хворых на туберкулёз кароў. Для мяне прыемна тое, што і Вадзім і Аляксей прадстаўлены на дошцы гонару ФВМ, як выдатнікі вучобы. У апошнюю сесію Вадзім атрымаў тры дзесяткі, што бывае вельмі рэдкай з’явай. Я і сам яшчэ не паставіў ніводнай дзесяткі ніводнаму студэнту. Хлопцы ў вольны час не раз бывалі на розных сустрэчах з паэтамі, пісьменнікамі, спевакамі.